Patogeneza demodikoze

 Ako su šugarci demodeksa normalni stanovnici pseće kože, zbog čega dolazi do oboljevanja?

Još uvek se u potpunost ne razume zašto dolazi do oboljenja, no neke studije ukazuju na deficit u ćelijskom imunitetu. Predisponirajući faktori su i loša ishrana, nekvalitetno držanje, stres, teranje, štenjenje, postojanje crevnih parazita i prisustvo nekih drugih bolesti ( dugotrajna terapija kortikosteroidima, tumori, šećerna bolest, poremećaj rada štitne i nadbubrežne žlezde i dr.). Sve to na kraju slabi imunitet životinje i omogućuje preveliko razmnožavanje parazita i na kraju dovodi do nastanka demodikoze.

Postoje rase pasa koje su dokumentovano sklonije demodikozi. 10 rasa sa najvećom statističkom pojavom demodikoze u svetu su Šar-pei, Zapadnoškotski beli terijeri, Škotski terijeri, Engleski buldozi, Boston terijeri, Doge, Vajmajneri, Erdel terijeri, Aljaski malamuti i Avganistanski hrtovi. I Dobermani su rasa koji su skloni pojavi demodikoze ali ne spadaju u prvih deset rasa po sklonosti. Međutim, apsolutno kod svih rasa pasa, izuzimajući Meksičkog golokožog i Kineskog krestastog psa, je moguća pojava demodikoze. Bolest je vrlo retka kod pudli. Psi obolevaju mnogo češće od mačaka.

Dijagnoza demodikoze

 Dijagnozu demodikoze postavlja veterinar na osnovu detaljne anamneze vlasnika, detaljnog pregleda obolelog psa, i kao najvažnije, mikroskopskim pregledom kožnog skarifikata. Samo uzimanje uzorka nije bolno, a rezultati su gotovi u kratkom roku. Ukoliko se radi o osetljivom području (na šapama, između prstiju) ili je životinja nemirna mogu se pincetom iščupati dlake i isto tako pogledati pod mikroskopom. Važno je redovno raditi kontrolne skarifikate i prilikom svakog pregleda evidentirati broj parazita i njegove razvojne stadijume. Smatra se da je životinja izlečena ukoliko se u dva uzastopna skarifikata ne nalaze paraziti. Vrlo retko, ukoliko ne možemo pronaći parazite u skarifikatu, a klinička slika ukazuje na moguće postojanje obolenja, neophodno je uraditi i biopsiju kože (najčešće kod Šar pei pasmine). Laboratorijski pregled krvi kod mladih životinja obolelih od demodikoze obično ne daje važne informacije jer su sve vrednosti u granicama normale. Kod odraslih pasa obolelih od demodikoze analize su usmerene na pokušaj pronalaska osnovnog problema.

Lokalizovana demodikoza

 Lokalizovana demodikoza je blaži oblik oboljenja, a javlja se pretežno kod mladih pasa gde vlasnici obično prvo primete bezdlačna područja, blago crvenilo kože na tim mestima, najčešće na glavi i prednjim nogama. Po pravilu nema propratnog svraba. Te promene se obično javljaju kod štenaca do 6 meseci starosti. U najvećem broju slučajeva te promjene ne zahtevaju nikakvu terapiju i spontano prođu. Problem nastaje kad se promene ne povlače ili se šire po celom telu.

Generalizovana demodikoza

 Generalizovana demodikoza je umerena do vrlo teška kožna bolest, zahvata velika područja na telu ljubimca. Promene se javljaju na glavi, vratu, nogama i trupu. Uz nju se mogu javiti upala lojnih žlezda i sekundarne infekcije bakterijama koje na zdravoj koži inače miruju, pa stoga dodatno komplikuju primarno obolenje.

Kod ovog oblika, grinja Demodex canis, čiji se celi razvojni ciklus odvija u koži, uzrokuje upalu folikula sa opsežnim gubitkom dlake, edemom, crvenilom, seborejom, piodermijom i svrabom, pa u ekstremnim situacijama može doći i do uginuća.

Vrlo je važno primetiti javlja li se taj oblik kod mladog psa ili onog već odraslog. Naime, ukoliko se demodikoza javlja kod odraslog psa tada je svakako neophodno pronaći onaj osnovni problem tj. neko drugo obolenje koje je dovelo do „sloma“ imuniteta i omogućilo preveliko razmnožavanje parazita.

Demodikoza odraslih pasa

 Adultna pojava demodikoze kod pasa starijh od četiri godine obično je povezana s drugim sistemskim obolenjima koja oslabe organizam (hormonalni poremećaji, lajšmanioza), davanjem imunosupresivnih lijekova (kemoterapija, kortikosteroidi). Postoje i slučajevi kod odraslih pasa kad ne nalazimo nikakvo drugo obolenje, pa takvu demodikozu nazivamo idiopatskom.

Lečenje demodikoze

 Ukoliko se radi o lokalizovanoj demodikozi u 95 % slučajeva lečenje lekovima koji ubijaju demodexe (smanjuju njihov broj) nije uopšte potrebno jer dolazi do spontanog izlečenja.

Lečenje generalizovane demodikoze može biti dugotrajno i vrlo frustrirajuće, jer se često bolest ne može izlečiti, već samo staviti pod kontrolu. Lečenje demodikoze zavisi i od nastalih promena, pa uključuje antibiotike i kupke u medicinskim šamponima ne bismo li stavili pod kontrolu sekundarne bakterijske infekcije, te davanje lekova kojima suzbijamo šugarce. Postoji više preparata, u obliku lokalne terapije, ali i sistemske, a terapija može trajati i mesecima. Aplikacijom lekova nastoji se smanjiti broj živih parazita, te istovremeno ojačati imunološki sastav organizma.

Lečenje psa obolelog od demodikoze uključuje i poseban režim nege te stalni nadzor vlasnika i učestale veterinarske konsultacije.